Јапанске борилачке вештине збирно називамо "Будо" – што дословно значи "борилачки пут, борбени метод". Порекло јапанских борилачких вештина лежи у традицији ратника самураја у средњевековном феудалном Јапану. Друга јапанска реч којом су називани самураји је "буши". Скуп правила понашања самураја, познат је као "Бушидо". Од самураја се очекивало да буде вешт у употреби оружја, али и у голорукој борби. Бушидо кодекс самураја састојао се од низа принципа: Ги Праведност; Ју Храброст; Џин Доброта; Реј Учтивост; Макото Истина; Меијо Част; Чуги Дужност и Лојалност.
Јапанске борилачке вештине могу се генерално поделити на древне ("корју") и модерне ("гендаи"), на основу тога да ли су настале пре или после укидања феудализма и самурајске касте у 19. веку. Корју школе борилачких вештина су традиционалне, старе, примарно намењене употреби од стране самураја. За разлику од њих, "модерне" борилачке вештине (гендаи), имају као примарни фокус побољшање карактера вежбача (ментално, физичко или духовно унапређење), са различитим инсистирањем на спортским такмичењима и примени вештине у самоодбрани.
Већина корју школа подучавала је истовремено и голоруку борбу (Ђу Ђуцу "џиу-џицу") и употребу оружја (мачевање - кенђуцу, борба копљем и хелебардом - нагината, гађање луком и стрелом - кјудо, итд.).Ова свеобухватност обуке у корју школама означава се термином "сого". Тако се неретко каже да је корју будо ("кобудо" или "буђуцу") заправо "сого будо" или "сого буђуцу". Традиционалне школе борилачких
вештина у Јапану обучавале су самураја-ратника у потпуности, не само у једној, него у бројним областима и дисциплинама. Накнадна уска "специјализација" и посвећивање самураја само појединим техникама или само једном оружју резултат је дугогодишњег мира у Јапану током 17, 18. и 19. века (Едо период, период владавине шогуна, војних
намесника). Ова уска специјализација довешће до развоја модерних "гендаи" вештина. Већина Ђу Ђуцу стилова пре Меиђи ере има употребу оружја. Зато што је Ђу Ђуцу основа за обуку самураја, полицајаца у Едо периоду. Мир настаје током Токугава шогуната од велике битке на Секигахари до друге половине 19. века, тачније 1863. године када цар Меиђи укида самурајску касту и забрањује им ношење мача. Ову забрану самураји врло бурно прихватају и настаје велики хаос на улицама Јапана. Они се опијају, пљачкају и једноставно се не навикавају на период мира. Шогунат одлучује да самурајима нађе намену и након периода беззакоња они улазе у државне системе и зависно од ратничких вештина и искуства из борби које поседују добијају чинове у државној безбедности Јапана: Маћи Бугјо Шо (градски магистрат), Јорики (асистент самураја), Дошин (самурајски патролни полицајац), Комоно (асистент), Гојокики (повремено ангажовани полицајац), Окаппики (доушник и шпијун).
Рана историја Ђу Ђуцуа губи се у измаглици усмених предања. У 3.веку пре нове ере, забележено је да је царски двор у Јапану организовао турнире у одмеравању снаге познате као Чикара Курабе. Историчари ово сматрају првим трагом јапанских борилачких вештина, истинским извориштем два чисто јапанска борилачко - спортска система, Сумо и Ђу Ђуцу. Даљи развој ратничког сталежа проузроковао је развој таквих борилачких вештина као што је Јорој Куми Учи, борење под пуним ратиним оклопом. Претпоставља се да је ова неопходност изродила и специфичне технике и стратегије које су сличне ономе што данас препознајемо као Ђу Ђуцу. Други писани траг јесте борилачка вештина Јавара, у 11. веку за коју се верује да је претеча савременог Ђу Ђуцуа. Најстарији истражен и званично документован стил Ђу Ђуцуа био је Такеноучи Рју, основан од стране Такеноучи Хисаморија 1532.године.
Обавезна литература аналитичара борилачких вештина, јесу свакако списи чувеног самураја и ратног стратега Мијамота Мусашија, „Књига Пет прстенова“ написана 1643.године. Свака књига, тачније свитак има посебно име: Земља, Вода, Ватра, Ветар и Празнина. У њима се налазе сви елементи ситуационе борбе. То су познавање предности различитих оружја, ритма, менталног става у борби, положаја тела у борби, концентрације, начина држања оружја, поређења висине, анализа кретања противника, ментална припрема, комбинација и контра напада и одбране, рада ногу, мерења углова удараца, финти, анализа брзине и прецизности, распореда више противника... Први систематизовани ставови написани у овој књизи који се и данас користе у савременом систему: ђодан (горњи став), ћудан (средњи став), гедан (доњи став), хидариваки но камае (леви одбрамбени став), мигиваки но камае (десни одбрамбени став). Обзиром да је Мијамото Мусаши био најпознатији победник самурајских надметања у мачевању, и поред правила да се користи само дуги мач, катана, он је проучавао и употребу кратког, скривеног мача, вакизашија. По томе је позната његова школа „Нитен Ичи Рју“, техника два неба, два мача. Ово је била прва анализа заиста ситуације из борбе, где се врло често излази.
